Принцеза Клеопатра Карађорђевић-Петронијевић

 

 

 

 

 

 

 

Објављено у

Даница,

српски народни илустровани календар за годину 2012.

Београд 2011, 352-363

 

 

др Радомир Ј. Поповић

научни сарадник

Историјски институт

e-mail:rjpopovic@gmail.com

 

ПРИНЦЕЗА КЛЕОПАТРА КАРАЂОРЂЕВИЋ-ПЕТРОНИЈЕВИЋ

        

 

 

 

Клеопатра Карађорђевић била је друго од десеторо деце кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде. Породица кнеза Александра, владара Србије од 1842. до 1858. године, од свих других владарских породица Србије у 19. и 20. веку била је најборнија. Ипак, та породица претрпела је велике породичне несреће, јер је од десеторо кнежеве деце, само четворо надживело родитеље: кћи Полексија и синови Петар-будући краљ, Арсен и Ђорђе. Као деца преминули су Алексије (1836-1840), Светозар (1840-1847), Јелисавета (1851-1852), а у младалачким годинама животе су окончали Клеопатра (1835-1855), Јелена (1846-1867) и Андреја (1848-1864).

Клеопатра је рођена у румунском граду Крајови 26. новембра[1] 1835. године. Њено грчко име, тако ретко и необично међу српским именима, добила је на крштењу у влашкој цркви. „Овај плод родитељске нежности из милости просто чедом названи, украшен је именом, којим га је оденула света црква.”[2] Прве године живота Клеопатра је провела у Влашкој делећи са родитељима и сестром Полексијом тешкоће емигрантског живота-оскудицу и материјалну несигурност. Наиме, после Карађорђеве смрти 1817. године, вождова жена Јелена и синови Алекса и Александар живели су у бесарабијском граду Хотину. Када је после стицања аутонимија Србије 1830. године, емигрантима који су напустили Србију у време слома Првог српског устанка дозвољен повратак у Кнежевину, то је и вождова породица 1831. године попут осталих емигрантских породица кренула у Србију. Кнез Милош, потврђен у звању наследног кнеза 1830. године, добро је разумео колико би, евентуални, долазак Карађорђевића у Србију био штетан по интересе династије Обреновић, па их је под разним изговорима задражавао у Влашкој, обезбедивши им на почетку кућу за становање и одређену материјалну помоћ. Када се после прогонства кнеза Милоша и смрти његовог наследника, кнеза Милана 1839. године у Србији отворило династичко питање, опозиција Милошева, потоњи уставобранитељи, најпре су потајно, а од 1842. године отворено су истакли Александара Карађорђевића као претедента на српски престо. Већ у јесен 1839. године Намесништво у којем су водећу реч имали Аврам Петронијевић и Тома Вучић Перишић дозволило је Александру Карађорђевићу повратак у Србију. Али због противљења трећег члана Намесништва Јеврема Обреновића и чиновника који су подржавали Обреновиће, Александров боравак у Србији у рану јесен 1839. године кратко је трајао, да би коначно у отаџбину дошао крајем октобра 1839. године. У војну службу Александар Карађорђевић је ступио априла 1840. године, а нешто касније постао је ађутант кнеза Михаила.

Клеопатра је у Београду живела са оцем, мајком, сестром и братом на различтим местима. Једно време у кући терзије Јована Кујунџића Ваљевца, у данашњој улици Вука Караџића, а од 1841. прешли су у део зграде Велике школе, даншњи Вуков и Доситејев музеј.[3] Две године после избора Александра за кнеза Србије 1842. године, кнежева продица се коначно сместила у двор. Кнежевски дворац налазио се на периферији београдске вароши, пар стотина метара од Теразија. То је била пространа приземна зграда са два крила, коју је кнез Александар купио од истакнутог политичара и једног од најбогатијих људи свога доба Стојана Симића. Када су Полексија и Клеопатра навршиле дванаест, односно, десет година, поставило се питање њиховог образовања и васпитања. На препоруку Илије Гарашанина, министра унутрашњих дела и Јована Хаџића познатог правника, писца закона, за учитељ је изабран Матија Бан. Тај Дубровчанин, образован у фрањевачком манастиру и сам једно време припадник тог монашког реда, у Србију је дошао из Цариграда 1844. године. Са извесним књижевним даром и знањем страних језика на савременике у Београду оставио је веома повољан утисак. Бан је новом послу приступио веома амбициозно. Васпитавање кнежевих кћери Полексије и Клеопатре Бан је започео 13. јула 1845. године. У једном писму изложио је план свог рада: „Наумио сам нарочито за њих написати: врло кратку општу историју и историју словенских народа, а мало опширније историју српску, кратки општи земљопис, кратки опис свесловенске књижевности, обичаја и митологије, појаве из физике и астрономије, земљопис, кратку природну историју, а доцније и домаћа поученија, гдје ће бити ријеч о моралу, о народним обичајима, о салонској учитвости, о одгајању дјеце, о домаћој економији итд. (…) Неки ми примјетише да је овај програм одвећ опширан. Одговорих им: за владаочеве кћери, није.”[4] Осим Бана, Клеопатру и Полексију подучавала је у немачком и француском језику, цртању и клавиру гувернанткиња Мина Волфова, пореклом Чехиња[5]. У писму Јовану Хаџићу 13. августа 1847. године, пошто су Клеопатра и Полекисја положиле испит Бан је оценио своје ученице: „Такође, у женском раду и у музици добро су се кнегињице показале; али Клеопатра боља од Полексије. Клеопатра је прави бисер у сваком погледу: даровита, приљежна, добра и узвишена. Полексија у умним својствима са њом се равна, али у душевним за млађом сестром доста изостаје.”[6] Револуција 1848. године одвојила је Бана од подучавања српских принцеза, пошто га је српска влада упутила у поверљиве мисије у Нови Сад, Загреб, Задар, Дубровник и Цетиње, па је тако током 1848. и 1849. био више одсутан из Београда, него што је у њему боравио. Од 1850. године професор је француског језика на Лицеју у Београду.

Принцези Клеопатри Карађорђевић поводом њеног петанестог рођендана, 1850. године, посветио је чешки композитор Алојз Калауз композицију Што се боре мисли моје.[7] Око те општепознате песме, за коју се верује да је аутор стихова кнез Михаило Обреновић, који је, наводно у песничком надахнућу мисло на своју блиску рођаку Катарину Константиновић, и око времена настанка, па и самог аутора и даље постоје недоумице. Међутим, што се тиче музичке композиције песме Што се боре мисли моје ствари су поприлично јасне. Пијаниста и композитор Алојз Калауз у Србију је дошао 1843. године. У Београду је давао приватне часове клавира и успут бележио народне мелодије резултат чега су две свеске српских народних мелодија Србски напеви, штампаних у Бечу. Калауз је у српској престоници уживао заштиту кнегиње Персиде Карађорђевић, која је као љубитељ музике, и сама компоновала.[8] Својој добротворки чешки композитор одужио се тако што је њеним ћеркама посветио два дела. Полексији песму за глас и клавир Песма Сијателне Господичне Полексије при растнаку са својим светлим Родитељима 9. Октобра 1849, тј. приликом Полекисијине удаје за Константина Николајевића[9], а Клеопатри поводом њеног петанестог рођендана композицију Што се боре мисли моје.[10] Средином педесетих година Корнелије Станковић поново је компоновао ту песму, која је за време друге кнез Михаилове владе редовно певана на баловима у Београду. Тако је песма Што се боре мисли моје, посредством принцезе Клеопатре и кнеза Михаила, симболично ујединила две завађене српске династије.

До удаје 1855. године Клеопатра је живела у Двору у Београду, посвећена породици, нарочито сестри Полексији, која се 1849. године удала за Константина Николајевића. Ословљавајући Николајевића са „љубезни зете” у писму од 4. априла 1851. године, Клеоптра се интересовала да ли ће јој бар сестра током лета доћи у Србију, ако он већ не може због службе поздрављајући га од „тате, маме, Пере, Јелене, Андре и мене.”[11] Већ идуће године, средином јуна Клеопатра је отпутовала у Цариград са сестром Полексијом и зетом Николајевићем. У пасошу је именована као „принцеза србска”. Тимотију Кнежевићу, секретару кнеза Александра сметало је то што уз Клеопатру није послата пратња, нарочито због тога, што је намеравала из Цариграда да путује у Смирну, Атину и Трст.[12]

У двадесетој години, Клеопатра се удала за Милана Петронијевића, другог сина Аврама Петронијевића, председника владе и министар иностраних дела од 1844. до 1852. године. Милан Петронијевић је рођен у Јагодини крајем децембра 1831. године по старом календару, односно почетком јануара 1832. године по новом. Основну школу учио је у Јагодини и Варадину. Гиманзију у Београду, а од 1847. студирао је филозофију на београдском Лицеју. У својој генерацији био је најбољи студент, јер је из свих предмета („наука христјанска, филозофија, физика, општа историја, грађанска архитектура, словенска филологија и француски језик“) оцењен највишом оценом- „превасходан“. Од 1850. године студирао је право у Минхену, које је завршио у Хајделбергу. Уз то, био је полиглота: говорио је немачки, француски и грчки језик. Венчање двадесетогодишње принцезе и двадесетчетворогодишњег чиновника с изгледном каријером, било је 9. фебруара 1855. године у Саборној цркви у Београду. Венчани кум био је предеседник Савета Стефан Стефановић (Тенка), а стари сват аустријски конзул Теодор, Теја, Радосављевић.[13] „Чин бракосачетанија” водио је митрополит Петар. После венчања званице су у Двору „господски почашћени били”, међу којима су били страни конзули и београдски мухафис. Увече у Двору приређен је величанствени бал.[14]

Брак Милана Петронијевића и Клеопатре трајао је тек неколико месеци. Српске новине известиле су своје читаоце о Клеопатриној болести у допису од 9. јуна 1855. године: „Госпоја Клеопатра, кћи његове светлости господара и књаза нашега, супруга г. Милана Петронијевића, секретара кнежевско-српске агенције у Цариграду, пре неколико дана због слабости здравља отпутовала је са супругом својим у Беч да тамо саслуша савет најзнатнији лекара коју би јој лековиту воду одредили за побољшање здравља. (…)”[15] У потрази за леком, Клеопатра и Милан Петронијевић из Беча продужили су у бању Глајхенберг, у Штајерској, чувену по лековитим водама. Али, лечење у Аустрији није било успешно. Клеопатра је преминула у раним јутрањим часовима 13. јула 1855. године.

Истог дана вест је телеграфом стигла у Београд, а сутрадан јавност је путем званичних новина обавештена о протоколу сахране. Тело покојнице је балсамовано у Глајхенбергу, а затим је пренето у Беч, где је било изложено у грчкој цркви. Из престонице аустријског царства, у пратњи супруга и шабачког проте Јована Павловића, тело је посебно изнајмљеним паробродом пренето у Београд. У сусрет покојници из Београда у Нови Сад кренули су сестра Полексија, председник Савета и кум Стефан Стефановић, као и чланови Савета Павле Станишић, Алекса Јанковић, ађутанти, нижи чиновници и архимандрит Евгеније. Звона са београдских црква сваки дан су се оглашавала. Илија Гарашанин у једном писму описао је атмосферу која је тих јулских дана владала у Београду и Србији: „Овде се велика парада спрема за дочек и испраћање покојнице. Звона још непрестано овде сваки дан звоне, а три дана су по свој Србији звонила.”[16]

Ујутро 24. јула 1855. године, дакле, дванаест дана после смрти, Клеопатрини посмртни остаци донети су у Београд. Са савског пристаништа у свечаној поворци у којој су учествовали ученици основних школа, гимназије, Лицеја, чиновници, грађанство и војни оркестар, ковчег је однет у Саборну цркву, где је служено опело, а митрополит Петар „говорио је надгробну реч покојници.” После опела, поворка је кренула данашњим улицама Краља Петра и Васином улицом, кроз Стамбол капију која је била код Народног позоришта, затим поред Двора, до палилуске цркве на Ташмајдану. Сутрадан, 25. јула спровод је настављен према Тополи, где је сахрањена у породичној гробници 26. јула у присутсву знатног броја становника околних шумадијсих села.[17]

Кнегиња Персида је 1856. године у порти цркве у Неменикућама у спомен на рано преминулу кћерку подигла је спомен чесму. На мермерној плочи написано је: „Персида Карађорђевић, књагиња србска, подиже овај источник за спомен своје премиле кћери, Књажевне Клеопатре, рођ. 14. нов. 1835, а упокојене 1. јулија 1855. год”. На плочи је урезана српска круна и стихови:

Овај извор што жубори овде,

То је спомен цвета који вене,

Ту су сузе место ладне воде,

У жалости што су проливене.[18]

***

Смрт племените и општепоштоване принцезе Клеопатре Карађорђевић-Петронијевић, дуге припреме за њену сахрану због преноса њених посмртних остатака од Глајхенберга до Тополе подстакле су многе песнике да тај догађај овековече стиховима и да одају последњу почаст тој узорној и племенитој особи.

 

Јулијан Чокор (1810-1871), професор гиманазије у Новом Саду и Препарандије у Сомбору, потом монах, у време Клеопатрине смрти, боравио је у Бечу. Под непосредним утиском Клеопатрине смрти, објавио је, у засебно штампаној књижици, оду посвећену покојници.[19] Стихови невелике уметничке вредности, што је карактеристично за већину хвалоспевних песама, Чокорова ода, ипак сведочи о снажном утиску који је на савремнике оставила смрт младе и лепе жене.

„Да грозног гласа! грдне да Жалости!

Која нам стиже са глувога Брега[20]

Србије нежни паде Цветак-

Нема више КЛЕОПАТРЕ дичне.

О глува Горо! која си с’ Извори

Твоји толике од Смрти спасила

Смртне, зашто се О! на младе

Несмилова КЛЕОПАТРЕ Дане!”   (…)

Милица Стојадиновић Српкиња (1828-1878), врдничка вила, написала је 18. јула 1855. године песму „Плач за светлом и племенитом српском ћерком Клеопатром.”

(…) „Примаш сад гроба ти недро мрачно!

Знај да тај цветак ускинут јесте

Срцу свјакоме, у земљи србској,

Јер је свак’ живот желио дуги

Под овим небом тој души лепој,

Која је била украс свог пола-

Смерности пример, у срцу своме

Ко благо јутро, с душом анђео

Била је она на свету томе.” (…)[21]

У листу „Шумадинка” 19. јула 1855. године, песник под иницијалима Ф. Н. Г. објавио је песму „Сјени Клеопатре”.

„Тек светле зоре сину

младог јој живота зрак!

већ Клеопатру мину

живот и покри је мрак!

Ах! Тужи бедни роде!

Ридању дође ти дан!

Јер Клеопатра оде,

вечни почивати сан!”[22]

И Љубомир Ненадовић, уредник „Шумадинке” стиховима је овековечио Клеопатрин одлазак са овог света у песми „Последње јутро Госпође Клеопатре…„

„Ноћ се тихо крају клони,

Плаво небо зором руди;

На молитву звоно звони;

Успавани свет се буду.

 

Један прозор отвара се,

И крај њега неко седи,

У постељу наслања се,

Жељно рујну зору гледи.

Сва надежда веће бега,

Смрт немила стрелу кује.

Сунце с’ рађа иза брега,

А с’ прозора неко с’ чује:

 

Лепи свете, збогом, збогом!

Навеки се ја растављам,

И све мило што је с тобом,

Све навеки ја остављам.[23] (…)

***

Клеопатрину смрт Милан Петронијевић тешко је преболео. Други пут се оженио дванаест година после њене смрти, Јелисаветом, сестром министра Косте Цукића. Умро је у октобру 1914. године.

НАПОМЕНЕ:

[1]Сви датуми су по грегоријанском календару, изузев датума који су у насловима књижевних дела и новина штампаних у 19. веку.

[2]Српске новине, бр. 76, 7. јул 1855.

[3] Н. Јовановић, Двор кнеза Александра Карађорђевића 1842-1858, Београд 2009, 39.

[4] А САНУ, фонд Матије Бана, V, 1. М. Бан-Ђури Бану, Београд 30. јун 1845.

[5] Н. Јовановић, нав. дело, 203-204.

[6] А САНУ, фонд Матије Бана, V, 1. М. Бан-Јовану Хаџићу, Београд 1. август 1847.

[7] Калауз, Алојз – композитор, Што се боре мисли мое [Штампана музикалија]: Chant Serbe varié pour le Piano et dédié à S. A. la Princesse Cléopãtre Karadjordjévitj à l’occasion de l’anniversaire de sa naissance, Фототипско издање, Крагујевац, Народни музеј, 2003.

[8] Њено Румунско коло једно је од првих клавирских остварења у Србији.

[9] Српски биографски речник 4 И-Ка, Нови Сад 2009, 787-788.

[10] Калауз, Алојз – композитор, Што се боре мисли мое…; Та композиција представља „прво клавирско остварење настало у Србији конципирано у форми теме са варијацијом” (Д. Јеремић-Молнар, Српска клавирска музика у доба романтизма 1841-1914, Нови Сад 2006, 37).

[11] Рукописно одељење Матице српске, 25.184.

[12] А САНУ у Београду, Истроијска збирка, 7051/1497.

[13] Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу I, средио Ст. Ловчевић, СКА, Београд 1931, 166.

[14] Српске новине, бр. 11. 28. јануар 1855. (XXII).

[15] Српске новине, бр. 65, 9. јун 1855.

[16] Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, књига прва од 29. марта 1848. до 31. децембра 1858, средио Ст. Ловчевић, Београд 1931, 294.

[17] Српске новине, бр. 79, 14. јул 1855.

[18] Д. Обрадовић, Клеопатра Карађорђевић, у: Калауз, Алојз – композитор, Што се боре мисли мое [Штампана музикалија]: Chant Serbe

[19] Тужне сузе за светломъ княжевномъ Клеопатромъ миломъ и незаборавлěномъ кћеромъ нěгове светлости срећно владаюћегъ княза и господара србскогъ Александра Карађорђевића, а предрагомъ супругомъ г. Милана Петроніевића, секретара кодъ сл. Агенціе србске у Цариграду, кадъ се 1. Юліа 1855. у Глайхенбергу, у 20-той живота свога годины у вěчность преселила,[Беч 1855].

[20] „Место славни Купатила и Извора у Штајерској, куда је светла Клеопатра ради побољшања свог здравља отишла. Штајерци зову глухи Берг, глуви Брег”.

[21] Српске новине, бр. 81, 19. јул 1855; Плачъ за племенитомъ србкиньомъ Клеопатромъ, Песме М.С. Србкинě. 2. У Земуну : Кньигопечатня І.К. Сопрона, 1855, 4-5.

[22] Ф. Н. Г., Сѣени Клеопатре, Шумадинка бр. 55, 5. јул 1855 (IV), 1; Филип Н. Глогић, Повратак бродара, приредио Станиша Војиновић, Ваљево, 1995, 41.

[23] Љ. П. Ненадовић, Песме Любомира П. Ненадовића, Второ умложено изданиє, У Земуну: издао и печатао І. К. СопронЪ, 1860, 142-145.

 

Здраво, свете!

Добро дошли у Кућу Петронијевића. Ово је сајт наше Спомен збирке и Истраживачког центра. На овој страници можете оставити свој коментар или прилог нашем заједничком истраживачком подухвату!