Архитекта Никола Добровић

Проф. др Марта Вукотић Лазар, ванредни професор

Филозофски факултет у Приштини с привременим седиштем у Косовској Митровици
2018.

Архитекта Никола Добровић: Живот, дело и доба коме је припадао

Градитељска делатност архитекте Николе Добровића, разуђеног урбaно-архитектонског склопа, имала је своје утемељење и објашњење у његовој „Теорији покренутог простора“ – јединственом концептуалном доприносу савременој архитектури и урбанизму код нас.

Међутим оно чиме смо се у контексту истраживања живота и дела архитекте Николе Добровића и периода у коме је живео и стварао посебно бавили, била је анализа процеса производње његове архитектонске документације. Ишчитавањем епистоларне грађе, подједнако исцрпно, као и техничке документације, похрањених у бројним зоставштинама, техничкој, хемеротечкој и грађи друге врсте, а које се чувају у више градова, као и на разним местима и у разним институцијама, спознали смо много: од конкретних услова под којима је Добровић радио у овој, можда и најбитнијој фази стваралачког поступка, до тога како је добијао задатке, бирао сараднике, припремао се за изградњу итд. Из фаза процеса производње Добровићеве архитектонске документације, било је могуће реконструисати и све касније успостављене споразуме, као и све учесталије неспоразуме, а који су претходили или су трајали у процесу производње конкретног физичког – насељског и архитектонског – простора.

Сматрали смо да је ова документација морала бити у целости сагледана и истражена, а у циљу реконструисања, ове можда и најбитније фазе стваралчког поступка, како би се указало на њен значај и то не само за опус архитекте Добровића, већ и за стваралаштво свих архитеката, како са нашег поднебља, тако и уопште.

Намера ове књиге је управо да укаже на чињеницу, да је у неимарском послу, процес рада од измаштаног до почетка реализације, подједнако важан и као таквог га у целости и треба сагледати. У нашој средини врло мало се води рачуна (а посебно међу архитектама) о чувању сопствене документације ове врсте, а још мање се придаје важности значају анализе тог процеса производње архитектонске документације, по нашем мишљењу подједнако важном у сагледавању процеса производње физичког архитектонског и насељског простора, а који несумњиво проистиче управо из те документације, као базе сваког реализованог дела.

Определили смо се да сагледамо период одрастања и школовања, а потом и самосталне делатности у целини архитекте Николе Добровића, не само кроз сажети хронолошки приказ реализованих објеката, конкурсних радова и нереализованих пројеката, већ и кроз обимну преписку између Петра и Николе Добровића, а која се временски уклапа у Прашки и Дубровачки период Николиног стваралаштва и осветљава их из још једног угла, важног за културну историју Београда, Србије, али и за дух градова и простора којима је припадао овај градитељ. Обимна заоставштина Петра Добровића у Архиву САНУ (АСАНУ), Историјска збирка бр. 14758, сређена је у осам класификационих група и броји укупно 1916 докумената. Класификационе групе су истражене у целости и од важности су, јер такође сведоче о присним везама међу браћом. Из Петрове заоставштине издвојена је Заоставштина Николе Добровића која се чува на истом месту, као Историјска збирка бр. 14878 и сређена је у пет класификационих група са укупно 121 документом такође истражена за потребе ове монографије.

Као поклон по тестаменту од 9. јуна 1995. године, супруга Николе Добровића, Иванка Добровић је поклонила његову богату линчну библиотеку- Библиотеци САНУ, а у чији књижни фонд смо такође стекли свеобухватан увид, што је на посебан начин дало подстрека овим истраживањима.

Године 2017. као чин подршке прослави јубилеја Николе Добровића др Реља Живојновић је поклонио АСАНУ Заоставштину свога оца, др Светозара Живојновића из Херцег Новог, оснивача и дугогодишњег директора Завода за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Симо Милошевић“ у Игалу, а чијим залагањем је архитекта Добровић оставио значајна остварења у Херцег Новом и Игалу.

Најзначајнији извор за проучавање стваралаштва Николе Добровића је његова Заоставштина, коју је 1995. године, југословенска и српска глумица Станислава Пешић, након што је наследила од своје тетке Иванке Добровић, поклонила Музеју науке и технике Одељењу архитектуре.

Циљ ове монографије је да се живот, рад, али и доба коме је припадао овај знаменити архитекта сагледа и „реконструише“ кроз призму његове заоставштине, заоставштине његовог брата сликара Петра Добровића, архивске, хемеротечке и фототечке грађе, архитектонских и урбанистичких докумената, планске и техничке документације, као и кроз докумената времена којем је припадао и у којем је стварао Никола Добровић. Поред тога незаобилазни извори за проучавање његовог стваралачког опуса су реализована дела, његове књиге, историографски радови, предавања, новински чланци, интервјуи и други подаци прикупљани током вишегодишње обраде писаних и усмених извора.

На крају истраживачког пута који нас је годинама водио вијугавим и неизвесним стазама – кроз заоставштине браће Добровић, похрањене у Музеју науке и технике, Одељењу архитектуре (МНТ) и у Архиву Српске академије наука и уметности (АСАНУ), затим у обиласке Галерије Петра Добровића у Београду (ГПД), Народног музеја у Београду (НМ), Музеја града Београда (МГБ), Народне библиотеке Србије (НБС), Библиотеке Српске академије наука и уметности (БСАНУ), Југословенске кинотеке (ЈК), Меморијалног простора Мирослава и Беле Крлеже у Загребу, Атељеа Мештровић у Загребу, Маузолеја на Ловћену, Плечникове куће у Љубљани, затим и до куће и заоставштине др Светозара Живојновића у Херцег Новом, потом изнова на читање писама, прелиставање фото албума, цртежа, ишчитавање планова, конкурсних пројеката, карата и скица похрањених по архивима Печуја, Прага, Дубровника или Херцег Новог, а затим и на обиласке градова Печуја, Будимпеште, Прага, Дубровника, Београда, Херцег Новог, Игала – искристалисала су се четири града: Праг, Дубровник, Београд и Херцег Нови, као најзначајнији локуси итинерера Добровићевог стваралачког путовања.

проф. др Марта Вукотић Лазар