Проф. др Сузана Рајић
редовни професор и шеф Катедре за Историју српског народа у новом веку
Филозофски факултет у Београду
КРАЉ И ИНТЕЛИГЕНЦИЈА „ПРОТИВ“ НАРОДА – НАМЕТНУТЕ РЕФОРМЕ ДРЖАВА У КОРИСТ ДРУШТВА
Напуштање патријахалних оквира за свако затворено друштво у којем је друштвена покретљивост минимална, представља и те како велики проблем. Многи научници су до данас на разне начине покушавали да објасне откуда толики отпор према реформама у Србији – једни су се позивали на недостатак друштвеног концензуса и притисак „одозго“, тј. са државног врха, услед чега се јавио отпор „одоздо“, у народу; други су покушавали да докажу да српска историографија плива у заблудама када тврди да је у Србији 19. века спороведен талас модернизазије, на чијем су челу били краљ Милан Обреновић и напредњаци Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин и Стојан Новаковић.
Мерила модернизације су увек били конкретни резултати у постојећим околностима. А Србија је у 19. век закорачила као побуњена османска провинција од једва две до три стотине хиљада житеља, приде неписмених, обесправљених, понижених, застрашених. На крају истог столећа, то је била независна држава са пуним међународним уговорним капацитетом, Краљевина са преко два милиона становника, од којих су скоро половина била деца до петнаесте године живота. Са школама, факултетима, домаћом интелигенцијом, али и са Народном банком, скромном али важном железничком инфраструктуром, модерном стајаћом војском, Србија је представљала водећу земљу на Балканском полуострву. Пут у модеро друштво је био прокрчен, а да ли смо се увек њиме кретали и зашто смо са њега скретали, само су неке од важних тема за размишљање за савременике који верују да се из историје могу извући поуке и за садашњост.